ako se vratiš večeras opet u moj san...

Djevojka sa zelenim očima

Posted on Posted in Autorski članci, Knjige, Psihologija, Servisi

Ooo, pitaš me ko sam, o ti djevojko iz zemlje piramida… Ah, kad bi znao ko sam ? Lakše bi mi bilo reći ti u lice, djevojko sa zelenim očima, jer ti si od onih Venera koje veče frajere vole. Ah, ko sam ja za tebe, ah, ti, moj mjeseče, što noćas u sobu tmurnu, sjenke skrivenih sumnji unosiš ? A ko si ti, možda i ja, volio bih da znam – ko si ti, pa me ipak, udice sumnji iz straha sklanjaju u stranu, jer možda sam samo još jedan u nizu, još jedan od onih 50.

 

Djevojka sa zelenim očima

I da li je baš najbitnije, a ko sam ja – a ko si ti ? I što volim da pišem ti pisma nježna koja ti nikad pročitati nećeš. I što biram riječi koje te se ne dotiću. I što noću pjevam o mirisu tvoje kože. I što brojim dočekane zore bijele. I što jutrom gledam, očima svojim snenim, kako na tvom prozoru čistom, često stoji Golubica bijela koju volim. Zar je to bitno ?

Zar je bitno, i što po danu budan sanjam… da li sam samo jedan od onih 50, i ko sam ja – i ko si ti ? Stoga, neću ti reći ko sam… Reći ću ti ono, ono što sve nisam… Možda, tada ne budem jedan od onih 50… jer ti, ipak, veče frajere voliš.

Reći ću ti ono, ono što sve nisam… A nisam od onih… što bi da o sebi, odmah ti odam sve. Pa kakva bi to tajna spajala nas dvoje, kada bi znala sve o meni – ili, ja o tebi ! Koja znatiželja tada bi nas jedno drugom vukla ? A nisam i od onih, što bi da veče fraje glume, iako ti baš takve voliš.

Ja bih da plešem na kiši

Ja bih da plešem na kiši, zagrljen sa tobom, pod alejom visokih breza. I da hvatamo kapljice ljubavne kiše zaneseni toplinom jesenje duge. Ja bi da hvatamo i sretnu septembarsku dugu, što visoko na obzorju sjaji. A kako da je dohvatimo, nego kao ptice raširenih krila što slobodno nebu plavom lete…

Znaš, stopio bi se sa tobom, u jedan dah, da lakše dohvatimo daleku nit duge. Jer sve zajedno, u jednom dahu bude lakše, zar ne ? I tek tada, kad dokučimo šarenu dugu vođeni jednim dahom, želio bi da znam – ko si ? I tek tada, da me povedeš po svojoj zemlji, o, ti djevojko iz zemlje piramida, i tek tada, da saznaš – zaista ko sam ja !

A Ja, a ja sam ono sve što jesam. A jesam ono sve što voliš ti. – Da, baš sve što voliš TI ! – I zrno kahve koju piješ, i smion pogled koji tražiš, i čvrst zagrljaj u sigurnosti kojoj težiš… i još mnogo toga. – No sve ti to znaš…, kao i ja… no samo, pitanje je… – Pitanje je, samo da li želiš iskreno pročitati moje pismo ( pismo koje ti, vjerujem, pročitati nećeš, jer ipak, ti, veče frajere voliš), jer i iz njega saznati možeš zaista ko sam ja?

Možda nekome drugome, ili tebi samoj pismo i nije toliko bitno? No zapamti, zapamti, zapamti… A ja sam, a ja sam zapamti, jedan onaj, koji o tebi sanja, koji o tebi mašta i koji te iskeno voli!

Eto samo toliko da znaš, zaista ko sam ja!