U mene moja, nema one dane al’ mi ne da malu
Selam, Ćamile, kako si danas?
-Onako, nekako. No bilo je dana kada znalo je i gore biti…
Što dragi Ćamile, reci šta je bilo? Sve kontam nešto se loše desilo, ne daj Bože.
-Nije ništa loše nikome bilo, ali…
Šta ali…? Hajde reci, možda ti mogu pomoći. Prijatelji i komšije su tu da jedan drugome od pomoći budu, zar ne?!
-Ma ne možeš pomoći, ali nezgodno mi o tome pričati ovako.
Vidim ja da se on dvoumi, pa rekoh… Pa dobro, ako ne želiš nemoj nam onda ni reći, ohrabrujem ga indirektno, ne bi li se oslobodio i iz sebe izbacio to što ga tišti. Pokušavam da ga navedem na razgovor. Jer u Bosni ti je merak razgovor uz kahvu. To nam dođe k'o neka psihoterapeutska seansa kod doktora. No, sad smo u dućanu kod Marinka, al’ to ti je skoro pa isto. U dućan se ne dolazi samo da se nešto kupi. U dućan skokneš po mlijeko za kahvu, a usput saznaš da je onaj dobri komšija s drugog sprata prevario suprugu upravo sa najbližom komšinicom. U dućan skokneš da kupiš zrelog paradajza da uz sendvić i malo svježeg jogurta prizalogajiš jutrom ili u podne, pa saznaš usput da je Nedeljko Marku „sredio“ posao, jer ruka ruku mije.
U dućan skokneš jer nestalo ti je ženi sitnog šečera za kolač, pa saznaš da bolesni Mehaga ide na operaciju i kako je dao doktoru stotinjak maraka ne bi li doktor malo pogurao stvar… U dućan skokneš pa saznaš da je propala lokalna firma jer je tamo neki političar tako htio da bude. U dućan skokneš da saznaš, sve šta ti se u kući zbiva. U dućan skokneš pa saznaš… Elem, u dućan skokneš isto ko u kafić, kad raspoložan si za koju minuticu muzevirluka ovdašnjeg. Jest vala brate, dućan i kafić su ti isto, ko i kad odeš kod brice, al’ neise. I tako evo sad slušam mog dragog komšiju Ćamila, koji napokon se otvorio.
Ma u mene moja, nema one dane al’ mi ne da malu. Šta da radim, ni sam ne znam?!
Eh, moj Ćamile, ti ko da ne znaš šta ti je život? TI ko da ne znaš šta su žene?!
Jok, eto ko biva, ti to znaš?
–Ovako počinje skoro svaki moj susret u dućanu „kod Marinka“ sa Ćamilom, koji vazdan nešto kuka. Ne valja mu žena jer stalno seks uskraćuje,… Ne valja mu stara mater, jer stalno čangriza i ujeda riječima,… Ne valja mu loša država, jer ne brine o socijalnom aspektu života mladih,… Ne valjaju mu veletrgovci trgovački što pokradoše narod, jer jedna cijena bješe na stalaži a druga kad račun kući donese… Ne valjaju mu političari što varaju i petljaju, i što su napravili takav ambijent da zmija zmiju jede… Elem ništa i niko mu ne valja. I sve se ko fol čini u ime slobode, i sve se otelo kontroli, a u suštini radi se o anarhiji. Tako razmišlja moj dobri komšija Ćamil, inače uposlenik jednog ovdašnjeg dobrostojećeg telekoma.
I evo opet danas sretoh polupijanog Ćamila u dućanu kod Marinka. Priča pomalo izgubljeno i snužden sav kako opet žena mu nije dala onu stvar što među nogama čuva. Kaže žena stavila dole pojas nevinosti i ne da mu ključ da ga otvori i skine. Vidi se sve u njemu pocrnilo od stida zbog toga. Glave spuštene, očiju unezvjerenih, a usta suhih. Ma u mene moja, nema one dane, al’ mi ne da malu. Šta da radim, ni sam ne znam?! Izgovorio je to toliko tiho da skoro jedva smo ga mogli čuti.
Zgledamo se kao i svaki put, Marinko i ja, kad počne Ćamil da priča! Ćutimo obadvojica! Jer i nama se dešavalo isto. Samo to ćutimo i tajimo od svijeta. Bude tih dana da žena nešto se ibreti, pa ne da malu, iako nema one dane. Al’ ne smijemo mu to direktno reći. No u životu svakog od nas zaista je drugačiji uzrok ponašanja naših žena. Moja je ponosna i ljubomorna. Pa stanem li sa onom konom plavušicom iz susjednog kvarta odmah ona uvodi sankcije „na malu“. A pričao mi Marinko, da kod njega žena sve drži pod kontrolom, pa jel’ malo više potrošio para, odmah mu uvede sankcije na onu njenu slatku stvar među podebelim butinama, k'o Amerika Rusiji.
Zašto je to tako? Šta se to dešava sa našim ženama? Zašto sebi uskraćuju one sreću? Šta reći našem dragom Ćamilu? Dešava li se to svima? Kada bih rekao da se to dešava svima ništa slagao ne bhi. Samo što mnogi o tome ne pričaju, zar ne?!
Elem, kad Ćamil svoj tužni monolog završi, ja usudih mu se ovaj put reći nešto drugačije riječi nego prije što mu govorih, ne bi li mu bar malo ublažio mušku bol. Vidiš Ćamile, da te pitam, tvoja žena je jako osjećajna i romantična, i treba joj mnogo više sigurnosti nego što joj ti pružaš?! -Zar ne?! Vidiš Ćamile, u njenim karakternim crtama pravi uzrok problema je, jer te ona kroz njih gleda. Razmisli o tome šta joj pružaš? Koliko joj pažnje i poštovanja posvećuješ? Vidiš Ćamile, ti si pomalo i nagal, slažeš li se?! I to tvoje dječije ponašanje ne stoji ti uopšte. Vjeruj mi, prijatelju!
-Jer to što poslije te njene odbijenice popiješ koju pivu više, ne opravdava te. Naprotiv kod nje tvoja cijena sama od sebe obara se i pada sve niže. Pazi svojim ponašanjem da ti ne postaneš stvarni uzrok problema, a njen odlazak drugome u naručje da bude samo posljedica nečega čemu si i sam pridoneo.
Vidiš Ćamile, ni meni moja ponekad ne da „malu“, a zamisli šumica joj je gusta ko amazonska prašuma. I da su mi svaki put sve interesantnije ona i njena dlakava maca. Volim i ja ispitivati te prašumske terene, ali moja žena to ne vidi. Žena ti je izgleda k'o rijeka, lakše ju je premjestiti nego promijeniti joj čud. Elem, za utjehu ti i na znanje, sve su one iste po tom pitanju. Moja je ponosna i ljubomorna, i stalno pravi dramu i izmišlja scene. –Jer ja pišem poeziju, a ona smatra da bi sve pjesme trebale biti posvećene samo njoj, a ne nekoj drugoj.
Ponekad to one rade iz čiste gluposti! Ali brate vjeruj mi, ponekad jer joj je do tebe zaista stalo i sankcije nerado ali ipak budu uvedene, prijalo to nama muškarcima ili ne?! One druge, one vješte manipulatorke to čine jer znaju da mogu „vrelom macom“ manipulisati da bi izvukli kakvu korist od slabih muškaraca, i ne kaže se džaba da u svakom žitu kukolja ima. Jesi li kad doživio šta slično? Sve su one iste jer zaista nema žene koja nekad nije uvela strogu zabranu, ali uzrok zabrane kod njih nije isti. Dakle, moj komšo, nauči se nositi sa tim, dok još nije kasno. -Jer dragi Ćamile, u piću niti ćeš naći rješenje za svoje probleme, niti sreću. Elem, sa ženama, kao i u životu uvijek se nadaj najboljem a budi spreman na najgore.
Zaćutio sam naglo shvativši koliko su nejednaka današnja ljudska srca isto k'o i naša lica, i kao pravi pisac tihom tišinom nad nama trojicom nadvio sam oblak razmišljanja, nastojeći podsjetiti njih, ali i sebe da svojim ponašanjem smo uzrok ponašanja druge strane, u poslu, prijateljstvu, pa čak, i u vremenima kada u mene moja, nema one dane, i kad mi ne da malu.